Мавзунинг долзарблиги. Ҳар бир ёзувчининг тили ва услуби ўзига хослиги билан бир-биридан фарқ қилади. Бу хусусият бадиий адабиётнинг барча кўринишлари учун тааллуқлидир. Ёзувчи услуби аввало унинг сўз танлаши, сўзни қўллашида, тил воситаларини нутқ занжирида жойлаштиришида намоён бўлади.
А.Қаҳҳор тил воситаларидан фойдаланишнинг ажойиб устаси бўлган. Айниқса умумтил ибораларини қўллашида унинг юксак маҳорат эгаси эканлиги яққол кўринади. У баъзан халқ ибораларини мазмун томондан ўзгартиб, тасвирланаётган воқеаларга мослаб қўлласа, баъзан уларни услубий томондан янги, одатдан ташқари матнларда қўллайди.